Maj je ove godine hladan u Srbiji. Da sam zaista pobedila na lokalnim, ja bi zadnju žutu budžetsku banku uložila u javne garaže na sprat i gledala da izvršim povraćaj investicije. Možda to i nije loša ideja za pokretanje sopstvenog posla...
Sava čovek, voli automobile, a još više voli da ih parkira. Zamolio me je da napravimo još jednu garažu od kartona.
Ko bi mogao da odbije rođeno dete sa tako skromnim zahtevom!?
Sačuvali smo ambalažu od velike pizze koju smo izeli nekom prilikom, kao i tri rolne od papirnih ubrusa posečenih amazonskih šuma ili kineskih.
Nije da nemamo fensi plastičnu Burago garažu na dva sprata kupljenu u Dexico gde celokupna nacija - siromašni plaćaju skuplje, ali dete jednostavno uživa u onim stvarima koje svi stvaramo zajedno. Za one koji vole sličke, videće skoro celi radni porodični sastav, mačka je ovh puta izbegla snimanje.
A počelo je sve u vreme večere.
Rolne iseći na jednake delove, služeći se lenjirom.
Tata je armirao stubove sa kartončićima koji se lepe na konstrukciju.
Silikonski lepak kupljen kod Čička.
S kućni pomoćni elementi vrši se pritisak na konsrukciju dok se lepilo steza.
Dan drugi: Deca čekaju da umutim cementnu košuljicu.
Mazanje.
Masovno mazanje.
Svi mažu, čak i fotograf.
Završni konstruktivni radovi u vidu lepljenja dva spojena stuba na sredini betonske ploče.
Obeležavanje parking mesta.
Tu je i Sava, ali ga tata nije uhvatio u kadar.
"On the face of the place."
Poziranje.
Vozni park.
Bemvejac.
Нема коментара:
Постави коментар